U prelepoj dolini Ibra, nedaleko od grada Kraljeva, nalazi se manastir Žiča. Ktitor, Stefan Nemanjić, poznatiji kao Stefan Prvovenčani, započeo je izgradnju manastira početkom 13. veka, a veliku ulogu i izgradnji, imao je i Sveti Sava.
U Žiči je rukom prvog srpskog arhiepiskopa krunisan prvi srpski kralj, Stefan Prvovenčani, a potom i njegovi naslednici. Po narodnom predanju, u Žiči je krunisano 7 srpskih kraljeva od kojih je svaki pre krunisanja ulazio na jedna, glavna vrata, a izlazio na druga, nova vrata crkve Svetog Spasenja, pa je u narodu poznata i kao “sedmovrata”.
Sedam kruna koje su deo AKOV logotipa kao pečat kvaliteta, upravo su tu zbog neraskidive veze koja svedoči imenu, prošlosti i znamenitosti. Obeležavaju podneblje u kojem se AKOV rakija proizvodi, tradiciju i nasleđe.
Nasuprot ustaljenom mišljenju da život u manastiru teče bez mnogo dešavanja, monahinje Žiče nas uveravaju u suprotno i upravo su one razlog zbog kojeg smo odlučili da Žiču posetimo i doživimo iz sasvim drugačijeg ugla.
Život u manastiru budi se pre prvog zraka sunca koji pređe preko Stolova i više od 40 monahinja tada počinje svoje verske i obaveze na imanju.
Obilazak započinjemo u voćnjaku, gde zatičemo monahinje koje marljivo rade na uređenju vinograda i koje ni jako popodnevno sunce u tome ne usporava. Interesantno je da im u celokupnom procesu pomaže još svega desetak ljudi, koji obavljaju samo mehaničke radove kao što su tarupiranje zemlje i košenje. Sve druge poslove, dobro organizovano, obavljaju same.
Na širokom imanju prostiru se voćnaci kruške viljamovke, šljive čačanske lepotice, sedam različitih sorti jabuke, vinograd, plastenici kao i ribnjak. Priroda u kojoj leži Žiča, po rečima sestara, lepa je, bogata, ali i izazovna. Glinena zemlja, teška je za obradu, ali ih to ne sprečava da iz nje izvuku ono najbolje i obezbede sve što im je potrebno za život.
Ribnjak je sada u posedu manastira, ali je posle Drugog svetskog rata, agrarnom reformom, zajedno sa dosta okolne zemlje uzet. Zemlja je davana u privatna vlasništva, a njive do danas nisu vraćene. Manastir ih vremenom, kada se za to ukaže prilika, polako otkupljuje i na taj način vraća svoju zemlju. Koriste sve što im priroda pruža. Zavisno od sezone, nešto mogu i da prodaju, ali najveći deo plodova se koristi u proizvodnji prirodnih sokova, likera, vina, rakije od kruške – viljamovke, rakije od grožđa, slatka.
Sestra Jovana pravi pauzu, da bi nas odvela do destilerije rakije. Tu se odvijaju svi procesi proizvodnje rakije – fermentacija, pečenje, odležavanje i pakovanje.
Mašine i kazani koje poseduju nisu veliki, a one posebno ističu svoju zahvalnost za njih, jer ne samo da doprinose kvalitetnijem proizvodu, već i uštedi vremena.
U našem obilasku, nailazimo i na stari kazan za pečenje koji je nekada bio deo AKOV destilerije.
Pored destilerije, tu su i plastenici, njive i ribnjak koje treba odžavati i deluje nemoguće da sve to same uspevaju. Međutim, one zaista uveravaju u suprotno i najzaslužnije su za to što se manastir Žiča danas može pohvaliti velikim i raznovrsnim asortimanom proizvoda.
Ponosne su na liker od ruže, koji smo imali prilike i da probamo, domaće prirodne sokove, kupinovo vino, liturgijsko vino koje najviše poklanjaju crkvama i sveštenicima, ali i svim drugim proizvodima koje proizvode.
I kako nas podseća sestra Nektarija na reči profesora Jerotića, u Srbiji treba proglasiti za čudo sve što ima kontinuitet.
Ostajemo pod utiskom truda, rada i ljubavi koje ove vredne žene ulažu da bi sve ovo stvorile. Značaj kontinuiteta u radu je nešto što u Akovu vrlo dobro znamo i razumemo.
Upravo je kontinuitet predstavljao i najveći izazov, jer su potrebne godine učenja, rada i truda da bi se postigao i održao, a kompromisi na uštrb kvaliteta nisu prihvatljivi.
Razmena iskustva u izazovima proizvodnje, kao i svim lepotama i poteškoćama koje rad na destileriji sa sobom nosi, obostrano je prijala, a mi smo dobili jedan potpuno novi uvid o toku života iza zidina Žiče.
Okupani neobjašnjivom energijom, odlazimo puni utisaka i motivacije koje su nam čudesne monahinje prenele.
Pune saosećanja, dodatno unose spokoj, a mi smo sigurni da ćemo se ovde češće vraćati.
Iako danas u fazi rekonstrukcije, manastir Žiča je otvoren za posetioce i zaista je nezaoblazna stanica svima koji tuda prolaze. Podseća nas da imamo šta da čuvamo i čime da se ponosimo.
